salescar'n blogi
Kad moji stihovi nestanu sa mnom,
ostace slova na granitnoj ploci,
uplakane necije oci,
daleko u tami, kad na put krenem.
Pricace mnogi, sve znace o meni,
svako ce svoje da svojata,
kad se jednom zatvore vrata,
a otvore ona od raja i pakla.
Ni tada necu znati kojim putem da koracam,
da li da krenem ili da se vracam,
da pokupim dukate i predjem reku,
ili da zaplivam ka svome svetu.
A moj svet je daleko odavde,
u necijem srcu, mozda ima mestA,
mozda samo nebo zna,
mozda zna i ova pesma.
A kad sa jesenjinom sednem da pijem caj,
tad znacu da putu je dosao kraj,
da imacu prijatelja koji me razume
dok…
ona je divna, ona je krasna, drcna i jaka, a pati zbog geaka, koji ju je samo, zavlacio, samo je svlacio bez emocija, lagao i davao lazna obecanja, zato je moja sansa manja da joj pruzim sve ono sto sam hteo, mozda ranije to nisam smeo da kezem, da izustim da se borim, pa sam uplasen stojim, i cekam da je sve prodje, da najzad meni dodje, da je cvrsto prigrlim uz sebe, da joj kazem moja bejbe, moja sreco, volecu te do kraja sveta, budi moja seta, moja srce, moje sve. A ona je tako divna, jaka, tako kreativna…
teski su dani bez tebe, a tek noci, cesto mastam da si pored mene, da se ljubimo, mazimo, da mi govoris na uvo one nezne reci koje me uzbudjuju. Volim kada si bezobrazna, a opet nezna i mila, svaki tvoj dodir pobudjuje mastu, svaki tvoj osmeh raspaljuje vatru. Od kad nisi tu, ognjiste je ugaseno, vatra me dugo nije grejala. Ni sam ne znam kada je sve nestalo, ni sam ne znam kada su oluje nadvile moj dom. Vetrovi zavijaju, hladno je bez tebe, sekunde su kao sati kad tebe nema. Srce sneva, dusa boli, a um se nada, koja…
Pricala je da me voli, da ne moze da preboli misao da je daleko od mene, da jedva ceka da krene ka meni da dodje i ostane do kraja sveta,
trazis da ti napisem pesmu a moja pesma si ti,
ona je bila nesto nedostizno, divno, boginja kojoj sam se divio i stalno je snio, ona je bila, snaga koja mi je nestala davno, ona mi je bila, jedino stvarno, emotivno moje, dok snovi se roje i cekaju javu, ja stojim sam u svom hramu icekam da primeti da ja postojim, i da se bojim da ne budem pored nje, a ona ima sve, ima nekoga sa kim je vec dugo, ima ljubavi cudo, i dete koje je andjeo njen, ima zivot, ispunjene sne, a ja sam tamu, jer nije kraj mene, bol koji rastura svaki pokusaj da zakoracim dalje,…
hodao sam lagano i pokusavao da vratim secanje u dane kada sam bio mali,
kada sam bio dete, ali nije mi polazilo za rukom, svako secanje je
pocinjalo tvojim likom, a zavrsavalo se mojom grimasom, mojim bolom,
mojom agonijom...nismo tako zamisljali buducnost, nekako mi se cini ili
gresim, ispravi me, mastali smo o malom domu da kraju sveta, pored
plaze, obasjani suncem...zalazak sunca ti i ja, talasi remete tisinu...
a sad???
gde si ti?
gde sam ja???
cujem da si srecna, da imas nekoga pored sebe, lepo je to znati...
i ja sam srecan zbog tvoje srece, mada bih vise voleo da smo srecni jedno…
Da li sam budan pa budan sanjam korake tvoje,
Kao kapi kise, iz prva glasno a onda sve tise…
Kao da si tu, nadamnom bdijes,
u tamnoj sobi vesto se krijes,
ja osecam tvoje prisustvo, tvoj miris, disanje tvoje,
I tvoje srce sto kuca sve jace,
Cujem suzu sto pada iz oka dok place.
Tad trgnem se snazno,
Protrljam oci, nicega nema,
A znam da ces doci, onog casa kada me prevari san,
Znam bices opet tu I necu biti sam…
A snova nemam, oni su za srecne,
Samo agoniju I patnje, jer one su vecne,
Ma gde da pobegnem, na drugi kraj sveta,
Od…