Kad moji stihovi nestanu sa mnom,

ostace slova na granitnoj ploci,

uplakane necije oci,

daleko u tami, kad na put krenem.

Pricace mnogi, sve znace o meni,

svako ce svoje da svojata,

kad se jednom zatvore vrata,

a otvore ona od raja i pakla.

Ni tada necu znati kojim putem da koracam,

da li da krenem ili da se vracam,

da pokupim dukate i predjem reku,

ili da zaplivam ka svome svetu.

A moj svet je daleko odavde,

u necijem srcu, mozda ima mestA,

mozda samo nebo zna,

mozda zna i ova pesma.

A kad sa jesenjinom sednem da pijem caj,

tad znacu da putu je dosao kraj,

da imacu prijatelja koji me razume

dok citra svira a meso trune.

snezno polje, bele mesecine sjaj, mrtvacki je pokrov,

prekrio moj kraj, po sumama breze sada placu znam,

ko li je tu umro, da nisam mozda ja....