Као и у овој песми

Вера, ваљда никада незна,

шта јој недостатак елана,

и праве мере кроз будућност спрема.

Јер све што се морало,

сад се и онако више не мора.

Чак и завист поста некако жална до бола.

Лек сигурно није покора,

већ само увек спонтани искорак.

За који треба имати само среће и снаге.

Зато обично кажу - да све је било боље пре но сад.

Пре си могло негде и побећи, утећи...

али и душа neгде на кратко да се склони.

А сад, је дошло време - ту си већ где јеси,

те, шта ће да се деси - већ ће да се деси.

Зато, и што бих толико поштовао своје прошле године,

када оне и онако не поштују мене.

осим што су ме одржале и оволико у животу.

Кад ме сваким новим минутом и сатом,

болом и сећањем опомињу,

да их и онако све мање имам пред собом.

А ево, постоји и неко доба у животу,

када се људи просто само уплаше,

од превише изражајне мимике и логике,

и у објашњавању, али и у показивању,

као и логичном размишљању.

Ваљда понајвише због засићеношћу сопственом.

Зато је и искреност толико чудо код човека.

Јер прво што помислиш,

да постоје различити нивои исте,

јер све поредиш у размишљњу са собом.

Па тек касније схватиш да и она,

је у зависности само од тренутка,

расположења и виђења човека у моменту.

На крају почнеш да увиђаш,

и сопствено расположење при томе,

те колико је важно да се што више ствари

само у датом тренутку једноставно склопи.

Зато се поштују и памте ваљда само још тренутци.

Ваљда се због тога и потрудим,

да само још једном слажем себе,

увек мање од оног што мислим,

да још могу да поднесем.

И ако ме време разувери увек,

да и оно што могу,

па и на мишиће не успевам да изнесем,

те да просто само наставим даље.

Те кукам или се свему,

као и у песми овој – највише себи само ругам.

Tykkää! 12