Već par dana se lomim da li da napišem ovaj blog ili da ga jednostavno preskočim i pišem nešto drugo jer znam da ću biti shvaćen pogrešno, eventualno neće biti odobren od strane moderatora, s' toga ću se truditi da budem što uopšteniji... Možda nekom mlađem ovaj tekst i pomogne...

Da bi ste shvatili zašto uopšte trošim svoje sada već zbog ispita dragoceno vreme, moram napisati i ovaj uvod. Kao već koliko-toliko izgrađena ličnost, kao neko ko je apsolutno ponosan na svaki detalj svoje istorije, kao neko čiji se čukundeda borio u Prvom svetskom ratu, pradeda u Drugom, deda i ujaci u onom mogu slobodno reći odvratnom ratu devedesetih, i to ujaci na dve strane igrom slučaja jer je jedan bio oženjen ženom druge vere (i dan danas je, da se razumemo, obožavam njene poslastice), a otac u ratu '99, smatram da itekako imam osnova da budem nacionalista. A zamislite nisam (?!). Čudno, zar ne? Pa možda i nije...

Da se razumemo, nemam ja ništa protiv nacionalnog ponosa, to svako treba da nosi. Ali u sebi. Da li sam ja veći nacionalista ako tražim mesto gde ću to samo napisati? Da li ću dobiti pohvalu što na nekoj društvenoj mreži nekog vređam? Da li sam zbog toga pametniji? Teško...

Ovog teksta ne bi bilo da ne naleteh na opširnu raspravu 15+ ljudi na društvenoj mreži pre par dana.
Tu se, pored vređanja naravno, pominje svašta nešto ružno, neki istorijski događaji koji nemaju veze sa temom o kojoj se oni svađaju, nezavršene, polusmislene rečenice za čije razumevanje morate uložiti priličan mentalni napor. I sa jedne i sa druge strane. Rekoh sebi, 'Oho, zapazi kojim događajima raspolaže ovaj narod ovde, izgleda da su Solunci ustali i naučili da koriste računare, eventualno ekipa 70+ nije kupila novine pa fejsbuči.' Ne budem ti lenj, i otvorim profile iz svađe. Sve do jednog. Godina rođenja: 1998. Sledeća: 2000. Sledeća: 1999. I sve tako. Redom. Niko stariji od 16 godina. Svi rođeni godinama posle svih dešavanja. Čoveče oni su deca... I sad se javlja pitanje ko je tu lud. Moji roditelji, koji posle svega nisu dozvolili da mrzim neki narod kolektivno zbog stvari koje su oni radili ili su im rađene, ili neko ko nema pametnija posla nego da deci puni glave raznim glupostima. Pored roditelja, mislim i na TV, muziku, rijalitije.

Da li smo svi mi uništili još jednu generaciju jer smo previše lenji da uradimo bilo šta povodom toga? Nisam sad ja tu neki pravednik, naravno tokom utakmica televizoru kažem stvari kojih bi se i kočijaš postideo. Ali tu stanem. I nastavim normalno da gledam ljude koji su mi dragi. Prošle godine smo se zbog akvaristike okupili na jednoj vikendici, gde smo shvatili da su na prostoru od 3 ara ljudi iz pet od šest bivših republika. Ja se nikad lepše nisam proveo u životu nego tada. Pevali smo i Dina Merlina i Prljavo Kazalište i Tomu Zdravkovića. Nikada se nisam lepše napio nego sada na letovanju sa Makedoncima.

Nisam ja ni za varijantu Bratstvo-Jedinstvo, opet svi zajedno. Ne. To je bilo i prošlo. Ja sam samo protiv bilo kakve kolektivne mržnje čitavog naroda. Niko se nije rodio sa mržnjom. Mržnja se uči i usađuje u mozak. Zaustavimo razmišljanje 'Ovo je tvoja zastava, ovo je tvoj dres, kada vidiš drugačije - ti nasrni kao zver!'. Možda još uvek nije kasno za sve...

P.S. Čak i bilo kakva naznaka bilo kog tipa komentarisanja ovog bloga na način gore opisan će biti obrisan. Svaku kritiku mogu da prihvatim. Hvala najlepše