Jedan septembar.. Jedan sasvim obican dan.Dan koji je licio na sve prethodne ,a ipak bio je potpuno drugaciji.
Jer ko bi se secao nekog sasvim obicnog dana?A ja se ovoga secam.Secam se svakog i najsitnijeg detalja. Ustvari ,vreme kao da je za mene toga dana stalo .Uzalud se kazaljke na casovnicima vrte u krug.Uzalud se smenjuju noc i dan.Uzalud jer minuti, casi, I meseci posle njega , oni samo prolaze pored mene, mimoilaze se.. Sklanjaju sa puta tom septembarskom danu .
Dakle, jedan na izgled sasvim obican septembarski dan.Gledam kroz prozor kako se sunce vesto bori sa oblacima,a vetar svira neku romanticnu sonatu sa dalekih mora..
Rekoh li to dalekih?
Da, sad kad razmislim ipak je taj septembarski dan, ta melodija vetra daleka I setna bila predznak necega….Necega slatkog ispunjenog gorcinom, necega dalekog sto ce mi blizinom svojom zdrobiti srce, neke sarenolike srece koja ce mi bojama sivim obojiti nebo iznad ''tuge''..Jednostavno NECEGA…
Jedan sasvim obican dan, jedna sasvim obicna kratka poruka mozda na brzinu napisana, jedno sasvim obicno zdravo na pocetku,posle koga je sledilo ''Ana,moja sestra mi je dala tvoj mail....itd I jedan nestasni smajli na kraju reda,posle potpisa koji je glasio ''Ljubim te..Pedja''
Pocelo je kao sala,verovali smo oboje..Smejali smo se toj ''igri'' a u isto vreme oboje smo znali ,po drhtaju srca, po nespretnim ,konfuznim recima, da je to trenutak koji je najavio pocetak..Necega.
Sada znam da svaka misao I rec ,svaki uzdah I osmeh ,sve posle toga stopilo se u taj septembarski dan.
*****************************************************
after 3 years
Davno je bilo kada sam napisala sve ovo gore u cast tom septembarskom danu.
Proslo je od tada mnogo septembarskih dana..
Isti datumi, isti dani..A ni jedan ni slican onom nasem.
Dugo sam, po mesecu, ti slala svoje ceznje, ali kod tebe je tada svitalo jutro.Mesec mi se tuzan vracao pakujuci sve moje ceznje u kovcege secanja.
Po suncu si mi slao svoje poljupce, ali kod mene je tada padala noc.Vracalo ti se se sunce sa neurucenim poklonima.
Onda,vremenom sve je utihnulo.
Vetar je daljinama rasprsio nase snove.
Nestali smo, izgubljeni u vremenu koje nas deli, zarobljeni negde izmedju dva razlicita sveta.
Znali smo unapred da ce tako biti.
Zivot sada ide svojim tokom, ja ga hrabrim korakom pratim.Trudim se.Zivim.
Na izgled sve je isto.Smeh, radost, prijatelji, izlasci,neke nove ljubavi.
Da, zivot ide dalje, sve je isto..a opet meni nista isto nije.
Ne greje vise sunce onako toplo i nezno kao tog septembarskog dana.Ne svira vise vetar onako romanticno i setno.
Ne smejem se vise onako zvonko i srecno.
Ne,ne tugujem, ne patim,ne zalim..Samo nisam vise ista od toga septembarskog dana.
Dana kada su sve daljine bile tako blizu, tu na dohvat ruke.
Dana kada smo mogli dodirivati se vetrom, milovati suncevim zrakom,plesati na oblacima.
Dana Necega..za koji smo znali da se mora pretvoriti u NISTA,iako smo silno zeleli da nam bude SVE.
SVE je nestalo, ali ostalo je secanje na taj septembarski dan, na osecaje toliko jake i ciste da zbog secanja na njih vredi ziveti i radovati se novom danu.
Nije mi zao svih onih dugih noci, po neke suze i setnog uzdaha,nije mi zao sto mi te taj septembarski dan doneo,kada vec nisi mogao biti moj..Ne krivim sebe sto sam se prepustila, ni tebe koji si mislio da se sve moze resiti..
Nije mi zao, nije mi krivo, ne kajem se..Jer i trenutak sa tobom vredniji je od svih koji su kroz moj zivot prosli i pre i posle tebe.
Moj nedosanjani snu!

Tykkää! 16