Jednom su bili ONI. On,sasvim obican, ona jos obicnija ,stvorili su svoj neobicni svet.
Carobni i nestvarni svet krojen samo po njihovoj meri.
Svet u kome dan nije pocinjao izlaskom sunca tamo iza brda, nego onda kad im se,otvorivsi oci, pogledi u jedan stope.
Svet, u kome noc nije pocinjala jos sa prvim sutonom i paljenjem ulicnih svetiljki, nego onda kada je njihova ljubav pod slapom mesecine zapocinjala svoj ples na golim zidovima.
Da, jednom su bili ONI.
U vremenu nekom, koje se cini tako daleko , i da nije svedoka,njihovih silueta oslikanih u njenim mislima,drhtaja srca i sete koja se uvek vraca sa prvim nagovestajem leta ne bih bila cak sigurna ni da je postojalo. Pomislila bi da je sve to samo plod njene maste
Ovako, zna.
Zna da su bili. Zna i da vise nema NJIH. Ostali su samo njihovi tragovi.
Ostao je samo ON i ostala je samo ONA.
Da, i secanje na neko daleko vreme kada su se sreli u mimohodu svoga uzurbanog zivota, usporili korak i na trenutak stvorili samo svoj svet.
Trajalo je kratko. Mada,koliko god da je trajalo njima bi svakako bilo malo. Znali su na pocetku da ce doci dan kada ce se sa prvim zrakom vrelog letnjeg sunca njihov svet srusiti,''istopiti'' kao od sneznih pahulja napravljen dvorac. Znali su i koji je to dan. Znali su sve, a opet, tu noc, pred TO jutro, proveli su kao u bunilu. Pricali tisinom, otkucajima srca, i po kojim uzdahom koji je podsecao na najjace fijukanje vetra u tamnoj noci.
Cekali su da svane dan posle koga vise nista nece biti isto.
Drzali oci sirom otvorene, plaseci se da ih ne prevari san, i tako izgube koji dragoceni trenutak uzavanja u zajednickoj tisini.
Svanulo je. Sa prvim zrakom sunca , posli su cutke. Bez suza,bez reci. Plakali su u sebi.
Stojeci kao ukopana, ispracala je pogledom siluetu koja se udaljavala od nje. Gledala je u njegova siroka, jutros povijena ramena,korak usporen kao da odlaze trenutak kada ce preci onu ''liniju'', posle koje ga vise nece videti.
Okrenuo se jos jednom. Pogledi su se sreli, cudna jeza joj je prosla telom,zarila je nokte u svoje sake, do bola,valjda da se tako trgne, da se pomeri, da zna da je jos ziva.
Mahnuo joj je , i ona je njemu.
Cula je kasnije zvuk tog ''cudovista'' koje ga je odvelo od nje.
Nije imala snage da podigne pogled.
I to je bilo to.
Vratili su se iz njihovog sveta svojim malim obicnim zivotima.
Tako je najbolje, dogovorili su se.
Za koga najbolje? -cesto se kasnije pitala u dugim nocima i danima koji su se smenjivali
Ali dogovor je pao, i oboje su ga se drzali.
Samo jos uvek ponekad,u vrelim letnjim danima,kada prvi zrak sunca proviri korz njen prozor, sa poznatog broja, iz daleke zemlje, dobije poruku. Praznu. Kao znak da su nekad postojali ONI.
I samo ponekad, dok se mesec sepuri gore sa zvezdama, ona na poznatu adresu posalje mail u kome reci nisu potrebne. Prazan. Kao znak da su tragovi NJIH zauvek ostali.