ДИНАСТИЈА СВЕТИМИРОВИЋА (640 - 794.Г.)

Авари су силовито напали Србију у време краља Радимира II 639. године.. Врло бројна аварска војска упала је у Србију и похарала њене покрајине: Далмацију, Истру, Мезију, Дарданију, Рашку и Превалу (141. I, 302-303). Авари су освојили тврђаву Клис у Далмацији, а затим су до темеља разорили градове Солин и Епидаур, 640. године,

Уочи аварског напада Србија је била у великом нереду, буктали су сукоби између хришћана и пагана. Цар Радимир, који је био паган, у тим сукобима је прогонио хришћане. Лоше стање у Србији олакшало је продор Авара, а можда их је баш оно и привукло. Било како било, цар Радимир је нестао 639. године, а његов наследник, чије име нам није познато, погинуо је приликом аварског освајања Солина 640. године. Последњи племић из династије Свевладовића покушао је да успостави царску власт у Скадру, али у томе није имао много успеха.

Политика Византије је била да све полудивље номадске хорде упућује у нападе на Србе и на пљачку српских земаља, што је посебно долазило до изражаја у случају Авара. Византинци нису исплаћивали редовно уговорену плату аварским ратницима, па су се ови бунили и пљачкали и византијску територију. Па и поред штете од аварске пљачке, Византинци су сматрали да је за њих много корисније да држе Аваре стално спремне на ратне походе ради пљачке. То се показало сврс и сходно када је Византија напала Дачку Србију 594. године. Чим је византијска војска прешла Дунав, огромна аварска хорда се одмах придружила њој, па су тако удруженим снагама победили српског војводу Адрагаста и заробили кнеза Мужока на реци Јаломици. Следеће године нападачи су поражени и протерани из Дачке Србије.

Авари потом упадају у Илирску Србију и разарају град Велику који се налазио близу реке Саве, северозападно од Бањалуке. Српска војска је стигла Аваре код поменутог града, потукла их, отела им сав плен и протерала из Србије. У новом рату између Византије и Дачке Србије, 602. године, Авари нису учествовали, па су Византинци били тешко поражени. Незадовољна византијска војска се побунила и убила цара Маврикија. Авари се поново бунe против свога послодавца - Византије - 619.
године, па им она поново даје плату и обећава да ћe им признати као њихов посед целу Панонију ако је освоје. То је био отворени позив Аварима да нападну панонске Србе који тада нису располагали знатнијом војном силом. Авари су и тај налог извршили, па се цела аварска хорда сручила у панонску равницу. Аварска азијска коњица је као олуја јездила Панонијом и готово целу је заузела.
Аварска пљачка и злочини убрзо натераше на побуну Србе из Моравске, 523. године, под вођством Сама који је протерао Аваре на југ Паноније и створио велику краљевину. Авари су се задржали у јужној Панонији све док нису ојачали, па су 639. године поново упали у Илирску Србију. И тај напад Авари су предузели у споразуму са Византијом, по налогу цара Хераклија. Византинци су
били обавештени о лошем стању у Србији, јер су баш они, преко Цркве, изазвали сукобе између хришћана и пагана, а затим су се појавили као заштитници хришћана. Помиње се заповест (Простаксис, Ордо), коју је цар Хераклије издао Аварима за напад на Србију. Такође се помиње и наредба (Келеусис, Јусио) којом је цар признао Аварима право на све освојене земље у Србији. После упада Авара у Србију, византијска морнарица је напала српске приморске градове, тако да су 640. године истовремено Авари нападали са копна а Византинци са мора. Два српска града, која су пружала најјачи отпор, Солин и Епидаур (Дубровник), после освајања Авари су потпуно разорили, а остале приморске градове запосели су Византинци.

Србију је посебно тешко погодило разарање града Солина јер је овај град тада био престоница Србије и седиште Српске архиепископије. Византија је желела да уништи ту архиепископију, а за Аваре је она била привлачна само толико колико су могли да опљачкају њене храмове. Све околности наводе на закључак да је разарање античког српског града Солина, седишта српског владара и Цркве, дело Византије, иако се она при том послужила и аварском руком.

У тим тешким данима појављује се српски војвода Звонимир, од Цркве проглашен - Светимир, који прикупља војску у Босни и предузима одлучну борбу против Авара 640. године. ''На челу своје српске војске'' војвода протерује Аваре из Босне, Мезије, Дарданије, Рашке, Дукље и потпуно их поражава у Далмацији 641. године. Приликом прогона Авара из Дукље, Светимир је ухватио и погубио последњег племића из династије Свевладовића који је био потпуно неспособан и безначајан, тако да му историчари нису ни име записали. Остаци поражених хорди повукли су се на север, преко реке Саве, крајем 641. године.

После победе над Аварима, војвода Светимир се крунише за краља Србије у Скадру
јер је Солин био уништен и тако оснива нову династију -Светимировића. Његова држава била је просторња и Врлике а после њиховог пораза ту је остао тек део тог становништва, можда две до три хиљаде душа. Они су се још населили око Обровца и Нина. Обровац је по њима добио своје име, пошто су Срби називали Аваре - Обрима. Овај део Авара, што је остао у Србији, познат је у деветом веку под именом Хрвата. Доста бројнији Хрвати од ових, што су се населили у Далмацији, населили су се у Панонији између река Саве и Драве 640. године. На њиховом челу се налазила једна породица од петеро браће и две сестре чија имена су позната. Браћа су се звала Хроват, Клук, Мухол, Ловел и Косен, а сестре Туга и Вуга. Земљиште на које су се населили припадало је Србији, али они нису били у саставу Србије него у саставу аварског хаганата који је имао центар негде у данашњој Мађарској. Пре доласка у Србију Хрвати су били у једном делу Аварске .

Први пут је хрватско име у историји поменуто у граду Танаису, на ушћу реке Дона у Азовско Море, из трећег века (193. Стр. 13). Хрвати или Хревати се у Далмацији први пут помињу под тим именом у време Каролинга, после 800. године .

Авари у краљевини Србији, то јест они који су остали у Далмацији, разликовали су се од Срба својих суседа по начину живота и по телесном изгледу. Населили су се, углавном, по местима која су разориле и опустошиле њихове хорде, како се то 924. године помиње на Сплитском сабору.
Цар Хераклиус је умро почетком 641. године, а његов наследник, Костантин III, затражио је војну помоћ од Србије, 642. године, за борбу против Лангобарда у Италији. То нам говори да се у Цариграду приликом промене владара мењала и политика према Србији. У сваком случају аварска карта није више била добра за игру. Србија се одазвала молби цара Константина и послала војску у Италију.

Српска војска се искрцала на обали Сипонта и опсела Лангобарде у Бенавенту. У борби са Србима погинуо је Ајон лангобардски војвода од Бенавента.

У Бенавенто је са својом војском дошао Родоалд, син лангобардског војводе из Фриула. Уместо борбе, тражио је да разговара са Србима. Родоалдо се обратио Србима на српском језику, који је одлично говорио, и наговорио их да прекину ратна дејства против Лангобарда у Италији и да се врате у Србију. Име овог лангобардског војводе и његов одлични српски језик покрећу низ питања. Његово име је латинизирани облик имена Родовлад. Како је он могао да одлично говори српски ако тај језик није говорен у његовој кући? Многи писци из средњег века говоре да су Лангобарди - Словени. То значи да су они једно српско племе из Сарматске Србије. Тај случај са војводом Родоалдом говори у прилог њихових изјава.

Приликом разарања града Солина уништена је архиепископија и све свештенство побијено. Последњи архиепископ се звао Тодор III . На терену порушених градова Солина и Епидаура саграђени су нови: Сплит 647. и Дубровник 643. године. За новог архиепископа у Далмацији, по вољи Рима, постављен је Јован из Равене (650 - 680. године). Нови краљ Србије Светимир дао је цркви велике повластице, ослободио је од плаћања пореза и
помогао да се обнови и поново организује. Светимир је помагао покрштавање својих поданика који нису још били крштени, али није дозвољавао свештенству да покрштавање врши насилно. Јован Равењанин је б70. године, уз краљеву подршку, покушао да покрсти Аваре (Хрвате), али у томе није успео. Треба рећи да је тада било још и Срба који нису хтели да приме хришћанство. Међу таквима су били, на пример, Неретвљани који су гледали на хришћанство као на једну туђинску верску организацију.

Уништењем старе Солинске архиепископије уништена је у ствари и самосталност Српске цркве у Далмацији. ''Када је за архиепископа дошао Максим, 593. године, односи између њега и папе Григорија I били су потпуно прекинути. Интервенисао је цар Маврикије и наговорио Максима да се помири са папом, па је дошло до неког помирења између њих, у Равени 599. године'' .У обновљеној архиепископији новог архиепископа, Јована Равењанина, поставио је папа и ставио га под своју управу. Тако ћe бити све до 732. године, када су све илирске епархије потпале под власт цариградског патријарха .

Краљ Светимир је умро 671. године, а наследио га је син Будимир, звани Светопелек. Њему је такође црква дала име које означава дете светог повоја, односно: из светих пелена. Краљ Будимир је 711. године створио нову управну поделу у Србији, а увео добро организовано судство.
Тада је уведена подела Србије на банате и жупе. Банат је првенствено био војна област, али истовремено и цивилна управна јединица на чијем челу је стајао бан. Бана је понекад постављао краљ, а у неким случајевима га је бирао народ. Он је био највиши представник краљевске власти у дотичном банату, а у стварности је био тек један од високих чиновника. Жупани су били цивилни чиновници, старешине жупа. И жупане је обично постављао краљ, али понекад их је бирао народ, а краљ само потврђивао. Поред бана и жупана постојале су и војводе које је бираo народ из једне или више жупа, са роком од годину дана. Њихова дужност је била да воде војску из својих жупа у рат, на позив бана или краља. Сва ова звања су понекад била и наследна, али то је више био случај него правило. Наследна звања су била кнежевска, а кнежева је било од врло различитих важности, од малих сеоских кнежева па до стварних владара појединих области. Судије, порезници и остали чиновници постављани су обично са роком од годину дана.

Краљ Будимир је умро 711. године, а наследио га је син Светолик (711 -724. г). После Светолика на престо долази његов син Владислав (724-727. г), а њега наслеђује његов млађи брат Томислав (727.-744. г). За све време владавине ових краљева нема података о важнијим догађајима, па можемо претпоставити да је то време било доба мира. У време владавине Томиславовог сина Себислава (744. -7б0. г), проширене су границе Србије на северу и североистоку. Један податак из 756. говори нам да је панонска покрајина Савија, то јест данашња Славонија, била у то време у саставу Србије и да се Србија граничила на северу са Аварима а на истоку са Бугарима. У то време Бугари су се налазили на доњем Дунаву, на левој обали ове реке.

У Византији је у то време владао цар Константин Копроним који је на чувеном иконоборачком сабору 754. године створио огроман неред у цркви. Последице тог верског нереда осећале су се и у Србији, пошто је црква тада била под управом цариградског патријарха.

На Западу се 756. године римски архиепископ проглашава и за земаљског владара коме фрушки краљ Пепин поклања на управу делове Италије. И на истоку и на западу хришћанска црква је све више одвајана од своје стварне намене и коришћена у чисто политичке сврхе. Римски архиепископ, под надимком - Папа, настоји да буде нови римски император, а у Византији је црква сведена на обично оруђе цариградског двора. И једни и други били су према Србима подједнако непријатељски настројени.

Краљ Себислав је 7б0. године поделио Србију на два управна дела и дао свакоме од синова по једну половину државе на управу. Старији син Расбин, који је владао од 760. до 768. године, добио је
на управу јужне крајеве Србије, од Истре до Македоније. Његов млађи брат Владимир добио је на управу северне крајеве Србије: Славонију, Влашку, Рашку и Босну. Владимир је владао од 760. до 781. године, а после смрти брата Расбина објединио је северну и јужну Србију.

Краља Владимира наследио је син Карамир (781-789. г). У време његове владавине почињу сукоби између Фрушке и Србије. Фрушки краљ Карло Велики настоји да придобије пограничне великаше у Србији нудећи им врло велике привилегије ако се одвоје од свога владара и постану његови вазали. Поред тих примамљивих понуда, Карло је довео и велике војне снаге на границу Србије. Три српска западна баната су била угрожена од Фруга: Истра, Јаподија и банат Лике и Крбаве. Краљ Карамир је дошао са својом војском у ове западне банате. Вођене су некакве борбе у пограничном пределу Србије, али ми о тим борбама немамо опширнијих података. Једино је познато да је краљ Карамир био рањен и да је од последица тих рана умро 789. године. Карло Велики није успео да освоји ни један од пограничних српских баната. Нови краљ Србије постао је Карамиров син Тврдослав (789-794. г), који је спровео преуређење државне управе и судства у западним српским банатима, народу дао великеповластице и тако учврстио своју власт у тим областима.

Карло Велики је, почевши од 791. године, повео велики рат против Авара из Паноније, па су његове војне снаге биле заузете у том рату. Фрушка сила се поново устремила на Србију 794. године када успева да од Срба освоји Истру. Краљ Тврдослав је водио велики рат са Фрузима, спречио њихов даљи продор у Србију, али Истру није успео да поврати. У томе га је спречила изненадна смрт када је са војском био у Лици. Пошто Тврдослав није имао наследника, власт је преузео војвода Оштривој који је био у сродству са краљевском кућом. Војвода Оштривој је остао две године са војском у западним српским пределима, све док фрушка опасност није потпуно отклоњена. Потом је дошао у Скадар и поставио на престо Србије свог сина Толимира.