Upoznala sam Milicu pre dve godine. Ne znam kako, zasto, ali ubrzo smo postale veoma dobre drugarice. Bilo je neceg cudnog u njoj. Ubrzo mi se prilepila za srce. Nikada nismo bile najbolje drugarice, nazalost, ali u stvari nikada nismo ni pricale o tome. Samo smo se druzile. Ja sam njoj mogla sve da kazem. Zamarala bih je svakakvim glupostima kao na primer kada bi se saplela, lupnula nesto kao po obicaju. Ona mi je bila suzobran, kako smo se zezale. Ona bi me cuvala od suza, zbog nje mesecima nisam plakala, a i kada bih zaplakala suze bi bile zbog nje, ali bi ih ona ubrzo osvestila. Mnogo smo se svadjale, ona me je dosta povredjivala, ja nju. Za tako cudno kratko vreme smo postale nerazdvojne, pa smo morale da se svadjamo. To su bile svadje neke, ozbiljne. I, stvarno je uradila par gluposti, ali i ja sam. Znam da vreme ne moze da se vrati, to je znala i ona. Ja bez te devojke nisam mogla da zivim. Doslovno, kada nije tu ja ne mogu da ucim, ne mogu da jedem. Kada je tu sve je lepse. Danima sam pitala sebe da li je to normalno, sta da radim sa sobom, ali sam se samo prepustila osecaju. Sa njom mi je bilo najlepse. Znam da sam zbog nje povredjivala druge, nju, i sebe samu, ali sam se trudila da kasnije sve to ispravim. Sa njom sam pricala o svemu. Bas o svemu. O ranom detinjstvo, najsitnijim i najkrupnijim strahovima, porodicnim odnosima, modi, o zivotu, o serijama... o svemu, doslovno. I obozavala sam to nase filozofiranje. Drugima smo zapale za oci jer smo se za par meseci sprijateljile vise nego iko ikad. Mrzela je kada je pita tata zasto mora da me pozove da mi preprica dan kada smo se videle pre 2 sata. Ja sam mrzela kada bi me druge drugarice pitale sta ja imam da pricam sa njom toliko, ne poznajem je. Mozda je zaista nisam poznavala, ali sam je iskreno volela. Povredjivala me je par puta, spustila na dno najnize, ali me je povukla na sedmo nebo, iznova, i iznova. A onda nastaje kosmar.

Tacno pre godinu dana je poginula.

Krenula je ujutru u pola 8 kao po obicaju u skolu, i jedan auto koji je bezao od milicije je udario. Ja sam je kao i svakog jutra cekala na uglu, nedaleko odatle. Videla sam da kasni, a to je bilo tako cudno za nju, ona uvek dolazi na vreme. Zvala sam je na mobilni, ali se nije javljala. Onda sam videla da se ljudi uzurbano meskolje. Upitala sam jednog coveka sta je bilo, i on mi je rekao da su jednu devojku udarila kola. Otisla sam da pogledam o cemu se radi, sa odvratnim osecajem u stomaku. Kada sam je videla, presekla sam se. Nisam mogla da disem, i zaboravila sam na disanje. Samo sam dotrcala do nje, uhvatila joj ruku, i videla sam da je jos budna. Rekla sam joj da se ne brine, da ce sve biti u redu, i ubrzo sam cula sirene. Usli smo u ambulantu. Ne secam se tog puta. Secam se samo da sam drhtala, i da sam je gledala u oci, stalno, neprekidno. Videla sam puno krvi oko nje, i da lekari nesto namestaju oko nje, ali nisam smela da pogledam plaseci se da je nesto opasno. Samo sam je gledala u oci. Ona je htela nesto da mi kaze, ali sam joj rekla da bolje da cuti, a da cemo sutra na kafi sve lepo pricati. Nasmejala se. Stigli smo u bolnicu, nju su lekari odveli, a ja sam morala da javim njenima. To je bio uzasan osecaj. Plasila sam se za nju, nisam znala sta ce biti sa njom, a trebam javiti njenim roditeljima. Bili su veoma uplaseni, za manje od deset minuta su dosli. Ubrzo je doslo i pola naseg drustva. Svi su se pojavili sa uzasnim sjajem u ocima. Njeni stari drugari, neki novi, simpatije. Svi su stajali tu, cekali. A onda je izasao doktor, i cim sam ga videla vrisnula sam. Ne znam vise ni sta je bilo. I njeni roditelji su vristali, zapomagali, svi smo se izgubili, vristali. Ubrzo su dosle neke sestre i pokusale da mi daju neke lekove. Nisam ih uzela, vristala sam, plakala, nisam mogla da verujem. Kao da je horor film. Nemoguce. Vristala sam, udarala u stolice, plakala. Drzale su me dve drugarice, ali nisu uspele da me zadrze. Ubrzo su dosli i moji roditelji i hteli su da me odvedu kuci. Nisam htela, htela sam zauvek da ostanem tu uz nju. Nekako su me lekari pustili da odem da je vidim. Pa delovala je kao da je spavala. Kao da je zaspala nad knjigom kao sto je to ucinila vise puta kod mene. Tako je delovala smireno. A ruka joj je i dalje bila topla. Tu ruku sam cesto drzala, i osecala se najsigurnijom na svetu. Sada tonem, a ona je vec potonula. Ne secam se celog dana. Znam da sam puno plakala, ali su uspeli da mi daju neke lekove, pa sam tu u bolnici zaspala.

Probudila sam se negde oko tri sata popodne i saznala da su je odveli vec kod nje kuci. Ugledala sam telefon i videla da su mi puno prijatelja slali poruke, zvali me. Nastavila sam da placem, da vristim. Nisam znala sta da radim sa sobom. Nemoguce da je nema. Nemoguce! Sva ta nadanja koja mi je sinoc pricala! Sve strahove! I taj decko u koga je zaljubljena. On je tu, a gde je ona?! Nemoguce da ona ne postoji vise. Otvorila se ogromna rupa unutar meni. Strasno je pekla. Gubila sam dah sa vremena na vreme od jecanja, ali nisam stala. Nemoguce, pa to je moja drugarica! Znam koliko je brinula oko ocena... Da li je moguce da je sve nestalo!? Vristala sam, jaukala, dozivala je, nisam htela da se pomirim sa istinom da je nema. Moji su plakali tu pored mene, i oni su jecali. Svi su jecali. Odvezli su me kod nje kuci. Usla sam u njenu sobu. Taj osecaj je nemoguce opisati. Znam tu sobu savrseno dobro. Znam to njeno omiljeno mesto. Sada je tako prazno. Znam sta prvo ugleda kada se probudi ujutru. Vise to nikada nece videti. Da li je znala jutros da ce joj to biti poslednje budjenje? Da li je znala da ce joj sve nade i zelje biti izgubljene? Dohvatila sam njene sveske. Njen rukopis! Nempoguce je da te njene lepe ruke nece nista pisati. Osecala sam se najtuznije na svetu! Otvorila sam dnevnik, citala stranicu po stranicu i vristala. Proklet zivot! gde je tu pravda?! Znam koliko se mucila, sekirala! Zasta?! Da li to vredi za nesto?! Ogromna rupa unutar meni je samo rasla. Legla sam na njen kreevet, sklupcala se i mirisala njen miris. I dalje je tu. Nisam mogla da verujem. Zapomagala sam. Usla je njena sestra u sobu, crvena od suza, dotrcala je i zagrlila me. Mozda smo i satima tako stajale, ne znam. Nisam htela da je pustim. Cvrsto sam je drzala. Onda je i njen brat usao, nisam mogla da ga prepoznam. Zagrlila sam ga jako. I on je mene. Nismo mogli da verujemo. Pustila sam neke njene snimke u telefonu sto sam imala, i plakali smo. Zajedno. Tu rupu je nemoguce opisati. Sutradan je bila sahrana. Cele noci nisam ni oka sklopila, bila sam kod nje kuci, stajala nad njom. Samo sam je gledala kako je nepomicno stajala. i ljubila sam je. po celu, obrazu, ruci... znala sam da od sutra to necu moci. nisam mogla da verujem da ona vise ne misli. ona se vise ne nada. ona vise ne postoji. pozvala me je jedna drugarica i rekla mi je da ona stoji sigurno pored mene, da se idalje nada, i dalje misli. i dalje me voli. Okrenula se, i ugledala prazan vazduh. samo hladne zidove. pa gde je ona?! gde je moja drugarica?! gde je ona cura koja mi je ulepsavala dane!? gde je moja princeza?! ne moze da ne postoji tako! dan je bio topao, tipican letnji, onakav kakve je dane ona obozavala. Bilo je veoma toplo, povorka je krenula od njene kuce do groblja. isli smo pesaka. celo nase drustvo, rodbina... bilo je uzasno. samo vristanja! i ona tuzna muzika. nisam mogla da se zaustavim. vristala sam, plakala, a najvise me je bolelo to sto ona ne moze da me cuje. decko u koga je zaljubljena je bio sa nama na celu povorke. kasnije sam saznala da je i on bio zaljubljen u nju. zasto nisu bili zajedno?! ne mogu da verujem da je osoba koju tako volim otisla. ali, otisla je. i dani pprolaze. nazalost, moraju da prodju, bez nje.

razmisljala sam nekoliko puta da okoncam i sebi zivot ali znam da ona to ne bi volela. hiljadu puta mi je rekla da je to najgori nacin, najkukavickiji. pricale smo mi o ovome. sta ce biti ako. ja sam joj pricala da su to gluposti, da ne zelim o ovome da razmisljam, ali ona je bila uporna. kao da je znala. i rekla mi je da treba da nastavim, nadjem druge drugarice, da ne trazim nju u njima da cu ih samo povrediti. ali nemoguce je to. ja zelim nju. samo nju. moju milicu. moju micu. a nje nema. evo, proslo je nazalost vec godinu dana. bol se uopste nije smanjila. porasla je. vise nista nije isto. ta cura je u mom zivotu bila samo zalosnih par meseci. a imale smo planove o fakultetu, kako cemo zajedno stanovati. a gde je sada?! u skoli je pravo mucenje. svaki ugao me na nju podseca, ocene su mi uzas, ne mogu ni da ucim. prvih 6 meseci to nije ni bio zivot. samo sam glupo gledala u jednu tacku i secala se nje. glupavo sam se trudila da je povratim. a onda su me ubedili drugari da treba da pokusam barem da zivim, i mrzim sebe, ali zivim. ocene su mi se poboljsale, izlazim sa drustvom, ponekad se zabavljam. mrzim sebe zbog toga. kako ja to mogu?! nje nema, a ja se smejem, zabavljam?! ali, nazalost je tako, zivot se nastavlja. ja i dalje svake nedelje obilazim njen grob, pisem joj porukice koje ostavljam u posebno sanduce, tj. sada je vec 50 takvih sanduceta, zakopavam ih oko njene kuce. ja znam da necu nikada da je zaboravim. svakog mi je minuta u mislima. svaki put kada se nasmejem ona me jos jace opece. a volim je, i volecu je zauvek. znam da nikada necu naci drugaricu kojoj cu toliko verovati, jer sam je zauvek izgubila. ova rupa u meni se ne smanjuje. ona samo raste. ona ce biti zauvek moja najbolja drugarica

Tykkää! 16