Covek svasta moze da nauci setajuci. To sam shvatila pre nekoliko dana kada sam odlucila da od usca do kuce idem peske. Zelja mi je bila da se malo prosetam i razmislim o svemu sto mi se desavalo proteklih meseci. Dok su mi se misli rojile kao pcele na ostatku sladoleda koji je, verovatno, ispao nekom detetu, koraci su mi bili sveveci i ne primetivsi presla sam Brankov most, a da se nisam zapitala (inace se uvek zapitam u sebi) „zasto bas Brankov most kada se toliko ljudi ubilo skocivsi sa njega?“

Neko tmurno vreme me je pratilo, ono je krenulo iz Zemuna ka Dorcolu. Vetar je fijukao i ljudi su polako nestajali. Ne mislim da su ih oteli vanzemaljci, nego su poceli da beze od kise koju su najvljivali oblaci. Kroz glavu mi je u sekundi proletela misao, ne znam da li ju je vetar doneo, da li sam ja ikada nekome nesto znacila u zivotu? Izgleda da nisam...

Prolazeci pored stanice na Zelenom vencu ugledala sam coveka koji je u polulezecem polozaju sedeo na trotoaru i sa ispruzenom rukom cekao da mu neko da neki dinar. Iz dzepa sam izvadila 500 dinara i spustila mu ih na ruku. Zgrabio ih je brzinom svetlosti, jer se uplasio da se ne predomislim. Ali ja nisam zelela da se predomislim, jer tih 500 dinara nisam pruzila bez razloga. Nasmejala sam se i nastavila korakom ka kuci.

Sinoc sam izasla iz kuce da malo prosetam misli i patike, dugo su bile zatvorene u cetiri zida. Odlucila sam proci pored Zelenog venca. Ni juce nije nesto vedro vece bilo, moglo bi se reci da Zemun svakog dana, na nas Dorcolce, salje tmurne i namrstene oblake, ali kise nema bas mnogo. Mozda po neka kap, kao veceras... Korak po korak, lagano ali sigurno sam dosla do Zelenog venca i naravno covek kome sam dala 500 dinara me je prepoznao. Ustao je i krenuo ka meni pruzajuci ruku, na sta sam se ja nasmejala, odmahnula glavom i tuzna nastavila ka Brankovom mostu. Nisam bila tuzna zato sto nisam imala da mu dam koji dinar... bas naprotiv, imala sam, ali nisam zelela da dam.

Pre nekoliko sati sam ponovo prosla pored istog coveka. Sedeo je nepomicno u svom polulezecem polozaju i sa ispruzenom rukom. I dalje u istoj pocepanoj odeci koju je imao i proteklih par dana. Ovog puta se nije obradovao kada me je ugledao, sedeo je (ili lezao) i cekao da mu neko da pare. Nije bilo bitno da li sam to ja ili neko drugi, bitno je bilo da njegova prljava i puna zuljeva ruka oseti papir sa najmanje Vukom Karadzicem, a najvise Slobodanom Jovanovicem. Ponovo sam se nasmejala i izvadila iz dzepa Jovana Cvijica, krenula ka coveku koji se vec polako pridizao da mi iz ruke otme papir dok se ne predomislim. Drzeci cvrsto papir u ruci odmahnula sam glavom i prosla pored njega praveci se da ga nisam ni videla.

Kada sam bila potrebna mojim drugovima i drugaricama cekali su me sa ispruzenom rukom i osmesima na licu jer su znali da sam im ranije uvek pomagala, uvek sam imala i bila sam im potrebna. A danas kada nemam i ne mogu da im pruzim „paznju“ koju su dobijali od mene oni polako, ali sigurno, nestaju. Nestaju kao i ljudi koji beze od kise koja jos nije pocela. Dragi moji, mozda cu ja opet imati tu „paznju“, ali jedno je sigurno od mene je vi necete dobijati.

Tykkää! 9