Живим подаље од града и понекад размишљам да би много лепше и лакше било да сам мало ближе школи. Знање стичем у једној сеоској школи у којој су сва четири разреда заједно. Од прошле године су нам се придружили и претшколци...Радује ме то, јер сада, са сестром Марицом, делим тај дуги, али нестварни пут од школе до куће и назад.
 У пролећна јутра се сунчеви зраци упорно пробијају до нас кроз зелену, разапету паучину крошњи дрвећа и увелико напупелог воћа. Село се тек лагано буди, а ми раздрагани једва чекамо када ће све то дозрети и ми ћемо да осетимо сочан укус дивљих трешњи, јагода и боровница. Добро, мораћемо да причекамо још мало, али стрпљење ђака се увек исплати.
 Понекад, после школе, јуримо на та, скоро тајна места, које нам је бака показала- да проверимо има ли каквих новина. Трчимо тако и скоро да и не примећујемо још помало росну ливаду, украшену разноразним, кочоперним цвећем и борбено уздигнуте главе њихових дичних заметака. Када је велика врућина ожеднимо и трчимо ка мрачној и озеленелој шуми-ту има диван, бистар извор. Кажу да сваки извор чува по једне змије, али ми је никада нисмо виделе. Пијемо воду, захватајући је са краја шакама, али пазимо да је не замутимо, а онда се одморимо у дебелој хладовини.
 Настављамо пут кроз ливаду посматрајући малене и вредне пчелице како ужурбано лете ка нежној јаглици, дивљој ружи, стидљивом каћуну...Биће медна година. Понекад предухитримо ове марљиве раднике и отворимо расцветали нарцис и сишемо слатки сок. То је права уживанција.
 Окружене том дивном природом, мирисима и стотинама звукова и боја-знамо да нисмо саме... У даљини као да чујемо звук косачице и трактора, али све то негде остаје по страни и не дотиче нас, јер ми, већ задихане, али чиле, идемо даље. Одлично се осећамо и као да имамо натчовечанску снагу... А, онда га угледасмо и застадосмо као укопане...На корак испред нас уплашен и уздрхтао чучао је мали зечић. Јоч корак-нагазиле би на њега. Марица направи покрет ка њему, а он се, брзином ветра, изгуби у траваи. Осетила сам малу кривицу, зато што сам, на тренутак, пожелела да је само мој. У природи му је место и ми немамо право да га узнемиравамо и присвајамо.
 Није баш увек овако зелено и расцветало. Зими буду велики сметови, али тада нас родитељи воде у школу. Понекад нас прати и мој мали пас и дели са нама дуги пут до школе. Мада, мудар је он-најчешће нас веселим лавежом дочека испред дворишне капије. 
 Ако желите да уживате у нетакнутој природи, далеко од градске гужве-дођите у наш крај, а код нас је сваки гост добродошао. Жељно Вас очекују и сви моји другари из школе у Тубићима.
  Милица Пантић IV
  ОШ „Мито Игумановић“
  ИО Тубићи, Косјерић

Tykkää! 1