Nego, kako ljudi pisu sve vise blogova sa copy-paste sadrzajima...ja bih da vam pokazem MOJE razmisljanje...sve ono sto budete videli u blogu je izaslo iz MOJE glave (sem slika). Bog sam zna da u njoj nema mnogo stvari...ali ono cega ima, je vredno paznje.   :))))

Sta ce mi iskrojiti buducnost, kada mi je proslost iskrojila sadasnjost? Gde da se okrenem, gde da pobegnem, da se ne bih secala…? Iza kog ugla da se sakrijem na ovoj planeti okrugloj da me secanja ne bi stigla? Sa cime ili kime da se borim da bih imala jedan potpuno srecan dan?

 

Znate kako je lepo kada ustanete ujutru, izadjete na terasu i udahnete svez vazduh novog dana? Izadjete napolje i uzivate u zracima sunca, u decijem smehu, u zivotinjama, u prirodi…

 

I ja sam to imala ranije. Sada vise nemam ni zelju za “savrsenim danom”, jer kad god bi mi se takav dan “dogodio”, narednih nedelju dana bi mi bili pakao. Nije vredno imati jedan lep dan ako ces posle patiti do iznemoglosti, zar ne?

 

Nadje se poneki zanimljiv sat u nekom odredjenom danu, ali ma koliko se trudila da mi svaki dan bude drugaciji…opet se vracam na staro. Klishe koji postaje neizdrziv. Bol koja prevazilazi granice ljudskosti. Rezovi na kozhi koji postaju sve dublji.

 

I kako se sve to zavrsava? Svaki dan sve vise razocarenja od bliskih osoba, svaki dan sve vise problema sa kojima se treba izboriti…koje treba reshiti.  Kako izbeci probleme? Moj moto je : “Zivi i pusti druge da zive”. I ma koliko ja to radila, ljudi mi konstantno prilaze sa primedbama. Ne znam kako da se postavim prema svetu, ne znam da li da idem prema svetlu ili prema mraku…prema suzama ili prema smehu? Sve je nejasno. Ja sam na sredini. U sivom podrucju u koje ne mogu da ubacim nijednu boju.

 

Ostaje mi da se nadam nekom boljem vremenu, jer ipak, nada poslednja umire.

 

Ljubim sve moje prijatelje (malo drushtvo ali odabrano)...volim vas puno bweeeee. :)))

 

Vasha TRU. :)))

Tykkää! 16