Pocetak

Ne volim početke! Suviše su isti

ti bedni treptaji duše što se bori

da pronadje sreću, da odagna misli

sto unište svaku nadu što se stvori.

I čemu počeci? Otkud njima vreme?

Zar nije sav put samo jedna staza?

Samo je trenutak kada sve uvene!

Sve je zaledjeno još od prvog mraza!

Ne volim početke! Al' kad Sunce grane

ja mu pružim ruke i zatvorim oči;

mislim: izbledeće ožiljke i rane

i obasjati stazu kojom kročim.

I rodi se želja, od mene je jača,

za samo još jednom, ona ista varka;

Za pokušaj jedan, zbog bola i plača,

beg bar na trenutak iz večitog mraka.

Mami me sloboda! I popustim često;

jer mračna je tuga, ni dodira nema,

zaboravim ko sam i gde mi je mesto,

poverujem: nešto novo mi se sprema.

Ne volim početke! Nije što su isti!

Nije ni zbog kraja, mada uvek patim.

Ne volim što želim, što mi gore misli

i što da postojim tada uvek shvatim.