01.11.2018
56, Novi Sad, Serbia
Bio je Uskrs prošle godine, a ja sam bila sama.
Dobri stari osećaj samoće, koja me razdire godinama.
Tog Uskrsa rekoh sebi: "Idem na kej da se prošetam, lep je dan".
Šetala sam po keju i gledala u prolaznike.
Kad sam bila blizu mosta "Varadinska duga", ugledah čoveka i ženu.
Žena je gledala u mene. Netremice.
I ja se onda zagledah u nju.
Znala sam da je poznajem od nekud, i znala sam da se nešto važno krije u tom pogledu.
Gledala sam u nju kao opčinjena.
Najzad mi oči sve otkriše.
Sve se na čovekovom licu može promeniti osim očiju.
"Zorana!", kriknuh ja.
Bila je to moja drugarica iz osnovne škole, koja je još pre dvadeset osam godina otišla u inostranstvo i danas je priznati naučnik.
A ona tek što je sletela, imala je sutradan neko predavanje u Novom Sadu.
Na brzinu izmenjasmo mejlove.
Sami Bog me je tog dana i tog trenutka postavio tu.
Ništa nije slučajno.
Vratila sam se kući kao da sam videla nekog svog rođenog.
Više nisam bila ni sama, ni usamljena.
Odmah sam razglasila drugaricama da sam je srela.
Bilo je to pravo malo čudo.
Tako ja to vidim.
21 näyttökertaa
Ei ole kommentteja vielä.
Jätä kommenttisi, aloita keskustelu!