Mala: sis, hajde kaži seki kako je bilo tebi na tvom ispitu pred Bogom, please!

Velika: joj, sis, pa jel' ti znaš da je to jedna od najvećih tajni koje postoje! Pa Bog će me ubiti ako sazna da sam ti ispričala!

Mala: ali sis, ti znaš da ja znam da čuvam tajnu. Pa ako me iko zna, znaš me ti. Molim te, sis, strašno sam radoznala!

Velika: dobro, sis, reći će ti seka. Ali idemo u sobu, gde smo sigurne da ovi što slušaju nemaju signal!

Mala: važi, sis, sve što ti kažeš! Samo da mi ispričaš!

Velika: samo da znaš, taj je ispit za svakoga drugačiji. Sve zavisi od otkud ti ja znam čega... Ja samo znam kako je izgledao moj!

Mala: naravno, sis. Ti pričaš kako je tebi bilo.

Velika: elem, sis, ispustim ja dušu, tu sam četrdeset dana bila oko vas, mojih najmilijih, i prođe tih četrdeset dana, krenem ti ja na onaj svet. I sad treba da se odluči hoću li u raj ili u pakao. Pazi, to je odluka za večnost, nema tu zajebancije! Jbt, sis, nikad u životu nisam imala takvu tremu! I sad, preispitujem se ja, šta sam od grehova učinila, šta od dobrih dela, ni ne znam napamet sve te grehove, ionako znaš da smo obe samo priučene vernice... Znam da slagati ne smem ni zeru, jer Bog sve zna i sve vidi... Pa, reko' ja sebi, s Božjom pomoću, idem, pa kako mi bude!

Mala (sluša pažljivo): Oket. I, dalje?

Velika: i sad, nađem ti se ja u jednoj velikoj sudnici kao što su one iz engleskih filmova, znaš. Oni advokati sa belim perikama, ogromni hrastovi stolovi, sudija sa onim teškim i velikim čekićem, zapisničari, neka porota, publike kao govana... užas jedan! Ja se usrala kao grlica! Ali iz te se kože ne može...

Mala: sva sam se u uvo pretvorila, sis, samo vezi.

Velika: i obrati se meni taj sudija i kaže: „Božja slugo Tatjana, jesi li grešna?“ I ja ti skrušeno odgovorim: „Jesam, Svevišnji, pomiluj me grešnu!“ Kad pita on: „Šta si zgrešila, rabe božiji Tatjana? Jesi li ubila?! „Nisam, svevivšnji.“ „Jesi li prevarila muža svoga?“ „Nisam, svevišnji.“ „Jesi li krala?“ I tu meni knedla u grlu i kažem: „Jesam, svevišnji, krala sam.“ I da ti ne dužim priču, upita on mene šta sam krala, i shvati da je to pičkin dim od krađa, i preletimo mi te grehove brže i bolje nego što sam se nadala. Dobro je, mislim se ja, valjda je najgore prošlo.“

Mala: Slušam, sis. Zanimljivo je u pičku materinu! Pričaj dalje!

Velika: i pita ti mene taj sa perikom: Imaš li ti majku, oca, sestru, brata, muža, decu, prijatelje? Imam, kažem ja, majku, oca i sestru, muža, sina, mnogobojne prijatelje i rodbinu, koji su neutešni za mnom.

Pita on: „Kaži nam nešto o toj tvojoj sestri. Valja li ona nešto?“ Kažem ja: „Valja, svevišnji. Moja je seka jako poštena, istinoljubiva, iskrena, principijelna i pravična.“ U čemu se sastoji njeno poštenje? „Pa evo jednog primera: jednom sam kod nje zaboravila veliki zlatan prsten u obliku slona. To je vrlo vredan i lep prsten, i ona je mogla da „napravi luda“ i uzme ga sebi. Ja se nikad ne bih setila da sam ga kod nje zaboravila. Ali Bože sačuvaj da moj sestra uzme ono što nije njeno! Ona mi je odmah javila da je prsten kod nje, sklonila ga, i, kad smo se sledeći put videle (nismo živele u istom gradu), ona mi ga je predala.

Mala (smeje se): takva sam po celom telu!

Velika: I oni se, vidim, nešto sašaptavaju i govore jedan drugom. Uspela sam da načujem: „Upiši plus za sestru.“ Pitaju oni mene: „A jesi li ti učinila nešto dobro za tu svoju sestru?“ A ja se nasmejem i pomislim: „E, đe me nađe, profesore! Ovo je pitanje jedno od onih koje najbolje znam!“ I ja ti se, onako skrušeno, njima obratim i kažem: „Učinila sam mnogo dobrih dela za svoju sestru. Ne znam samo od čega biste želeli da počnem?“ A oni onako, sad već blagonaklono: „Počnite odakle vi želite, Tatjana.“ I ja počnem da im pričam kako sam rodila svog sina, kako sam ti skupljala sve što je on nosio, benkice, zekice, čarapice, opremu za bebu... Kako sam to godinama donosila u naš dragi Begeč , slagala tamo u džakove i kako je sve to samo čekalo da se ti porodiš. A ti si onda, kad si se porodila, samo uzela sve to, na gotovo, samo oprala, i uštedela, znaš i sama, hiljade maraka za sve one godine!

Mala: znam, sis, i da znaš da ti to seka nikad neće zaboraviti. I mnoge druge stvari...

Velika: i, vidim ja, počeli oni da ređaju brzo mnogo nekih pluseva u one njihove teftere... I kažu: „Vidimo da ste bili prava sestra svojoj sestri. A ona je, s druge strane, koliko smo shvatili, zahvalna za to što ste uradili za nju?“ Kažem ja: „Jeste, Svevišnji. I isplakala je reku suza za mnom!“ „Kakvu reku suza?“ zainteresova se on. „E, mislim se ja, kupi knjigu kad je napiše, pa čitaj! Nisam ni ja vesla sisala!“ I tu ti ja njemu nešto okolo-naokolo kažem. Nisam ga baš slagala, ali nisam mu otkrila tajnu Reke Sestrinskih Suza. I on kaže: „Dosta je bilo o vašem odnosu sa sestrom. Dosta smo čuli.“ Okrene se prema publici i upita: „Da li neko od vas ima da kaže nešto u prilog ovoj ženi i dobrim delima koja je uradila prema nekom od vas?“ A meni fino, moja sis, znam da smo sad došli na „moj teren“. I sama se sebi zahvalim što sam ih toliko uradila. Kad krenuše da defiluju moji prijatelji i rođaci, i da pričaju hvalospeve o meni, meni samo što nije došlo da se namestim, upalim cigaru, i uživam! Ređaju se oni kao na filmskoj traci, pričaju, opisuju... Vidim ja da je onim ljudima dosadilo da pišu tolike pluseve... Kažu oni meni: „Rabe božiji Tatjana, čuli smo dosta o tvojim dobrim delima. Ti si bila zaista dobra žena. Dobra majka, dobra žena, dobra ćerka, dobra sestra, dobra rođaka i prijateljica.“ I okrenu se ponovo prema publici: „Da li među vama ima neko ko ima nešto da kaže protiv ove žene, raba božjeg Tatjane?“ Kad ustade bato Munja i zagrme: „Neka samo neko pisne nešto protiv moje Tanjice, sa mnom će imati posla!“ A on lep, mlad, snažan, onakav kakav je bio u svojim najboljim godinama... I mislim se ja: „E, moj bato, nigde te nema! Nikad nisi dao da se protiv ikoga tvoga reč kaže!“

I sad vidim, spremaju oni neku odluku. Ja se mislim: kako se meni čini, biće dobro. Kad će oni meni: „Rabe božiji Tatjana, dovoljno smo čuli o tebi i tvojim gresima i dobrim delima. Izvoli ući na sledeća vrata!“

Uđem ja na ta vrata na koja su rekli da uđem, i vidim da su ovi tu mnogo manje strogi i uštogljeni. Oseti se među njima neka blagost, dobrota, nežnost, ne znam ni kako bih ti to opisala. I tu počni oni mene da ispituju malo suptilnije o mojim dobrim delima. Ja opet na svom terenu, nabrajam ih i pričam, a imala sam o čemu, kao kad pričam one viceve sa spiska, sećaš se? Oni slušaju, odobravaju, klimaju glavama... Na kraju, vidim ja, od onolike moje priče ljudima će se prispavati! Pomislim ja: „Da im ispričam jedan vic, da ih malo razgalim!“ A gde smeš na tako ozbiljnom mestu tako nešto da uradiš! I onda počnem da priče o svojim dobrim delima začinjavam sebi svojstvenim humorom, tako da su to bile anegdote. I vidim, razbudiše se, smeškaju se, neki su počeli baš da se smeju... Rekoh ja sebi: „To, Taco, na dobrom si putu!“ Na kraju, kad ja stigoh možda do pola, oni se nešto pogledaše u oči, klimnuše svi glavom i rekoše mi: „Draga naša Tatjana, nije potrebno da se povlačimo na većanje. Ti si položila ispit za anđele!“ Jbt, moja sis! Ni manje ni više nego Anđeo! I onda ja, sva srećna i ponosna, odlučih da ih upitam nešto, kad smo već dotle došli... „Dragi moji, da li bih mogla nešto da zamolim, pošto sam već položila ispit?“ „Izvoli, samo reci, draga naša Tatjana.“ „Ja sam uvek volela modu, i modirala se uvek, modirala sebe, muža, sina... Da li bih mogla da dobijem neka moderna krila? Evo, ako treba, sama ću ih dizajnirati!“ I oni se samo blagonaklono nasmešiše i rekoše mi: „Naravno, draga naša Tatjana. Ti daj nacrt, i dobićeš krila kakva ti duša ište!“

Mala (ljubi je): bravo, moja sis! Ali, iskreno, nisam se uopšte iznenadila, niti ijednog trenutka sumnjala da ćeš ti taj ispit položiti!

Velika: samo da ti tvoja seka da jedan savet, posle ove cele priče, koju, zapamti, nikada i nikome ne smeš reći. Čini dobro uvek i svima, ljudi će zapamtiti, Bog će videti, i, kad odeš Bogu na istinu, nema da te boli glava! A vidi seka da si ti to počela! Samo u tom stilu i nastavi!

Mala: hoću, moja sis. Hvala ti, sis, što si mi to rekla. Nikad te seka neće izdati! Ljubim te, sokolice moja!

Velika: i od tad ti ja letim sa svojim ultramodernim krilima, činim dobro, gađam Amorovim strelama, sa vama sam stalno, tebi na levom ramenu uvek, ali znam da ti to znaš... Mnogo sam toga lepog doživela za ove dve godine, i mnogo toga me još čeka! Dobila sam život večni, moja sis! Zato, ne plači za sekom, osim kad ti baš dođe. Seka uživa, samo da znaš!

(Mala u suzama koje joj se slobodno slivaju niz lice kao biseri ljubavi. Reka suza teče, čuju se njeni milozvučni talasi koji se, kad čovek dobro načulji uši, pretvaraju u pesmu)

„Anđele, anđele,

Istina nije da nešto krijem od tebe,

Pogledaj me, pogledaj me,

Vidiš da nisam više svoj,

Vidiš da sam samo tvoj,

Anđeele!“

Tykkää! 1